Klaustrofobična pjesma bez rime
Sinoć sam posjetio tvoj grob ali tamo biješe tijesno.
Ne samo sinoć, skoro svako veče kopam ga ja, otkopavam u mislima.
Prstima rujem zemlju, trava je
sljepljena injem po zemlji, nokti mi pucaju od zamrznute zemlje, krv se
podlijeva pod njih ali ja ne odustajem.
Kopam, kopam, kopam...
Dvije tone, kao zlato žute ilovače pritišće mrtvački kovčeg!
Dvije tone kao zlato žute ilovače pritišće moj san.
Očev glas, gromoglasan, Zevsovski, od njegove siline gore se tresu, vapi za pomoć!
Boja glasa je tamna, gruba, njegove glasnice nagrižene alkoholom imaju hrapavost, bodljikavost, one žare i pale moj san.
“Ja sam živ! Ja sam živ! Ovo je greška, kardinalna greška. Ti si mrtav sine!”
Iz vlažne, čupave magline sna, odgovaram mu:
“Ti si mrtav! Ja sam živ! Ti si mrtav oče!”
Dvije tone tereta leglo je na moje srce, ono se guši u blatnjavoj ilovači, kuca nesigurno i aritmićno.
Moje misli otkopavaju zemlju a kad stignu do cilja, do same ploče sanduka, stanu preplašene i dojure mi natrag.
“Hoćemo li zaviriti kroz glatku ploču?”
“Ne!...Šta ako se pomjerio?...Ne! Šta ako se okrenuo?”
Tako svaku veče kao rudar kopam i odustajem pred ciljem, poražen strahom vračam se u znojan san.
Život je jedan naporan radni dan, smrt je odmor i san!
Otac i sin, sin i otac, prepolovljeno zrno pšenice.
Jedan je živ, drugi mrtav, drugi je živ prvi mrtav.
“Zaviri kroz glatku ploču i olakšaj si dušu!”
Moje misli ponovo jurnuše, pobacaše
zemlju, podigoše poklopac mrtvačkog sanduka i zastadoše. Pred sobom
vidim jednog starca sa blaženim osmjehom na licu kako spava.
Bio je to osmjeh koji nikada nije zasjao na mom licu!
Ja sam taj koji je živ sahranjen!
Ja sam živ sahranjen u moj bolesni mozak!
Ja sam živ sahranjen u moje potomke!
Ja sam živ sahranjen u klaustrofobiju!
Ja sam živ sahranjen noćne more!
Ja sam živ sahranjen u prošlost!
Ja sam živ sahranjen u samoću!
Ja sam živ sahranjen strahove!
Ja sam živ sahranjen u samog sebe!
