Zašto su moji zapisi i priče depresivni i melankolični?

Zašto tu nema blage doze otimizma u vidu sunčeve trake nego samo sjenke koje po pravilu završavaju tragično?

Više razloga stoji iza toga.

Kasno sam počeo pisati, počeo sam pisati sa nepunih pedeset godina. Mlad pisac (po godinama) ima svoje želje, vizije budućnosti, ja sam to odavno izgubio, iščezle su prolaznim vremenom koje sve više izmiće kontroli.

Dovoljno sam propatio a dovoljno nadaren i načitan da se ne bojim teškog zanata kog sam započeo u kasnim godinama svog života.

Tu je i jedan rat, prigušen gnjev zbog nemoći poniženja.

Progonstvo, novi početak u jednoj bogatoj zemlji ali ipak nesavršenoj zemlji Danskoj. Tu su i rasizam i vjerska netolerancija naročito izraženi poslije jedanaestog septembra. Izbili su ponovo stari potisnuti strahovi. Tu su i posttraumatski stresovi kao sastavni dio života izbjeglica.

Istrgan čovjek pokušava sam da se sastavi kao Frankeštajn. Sve je tu, a ništa ne paše.

Bježim u sjećanja, u sivo djetinjstvo i tražim tračak optimizma ali teško ga je nazreti. Mozak je izbrisao sve životne nelagodnosti i obojio je sivom podlogom kao backgraund mog djetinjstva. Trazim dječaka koji se igra sjedeći na asfaltu. Zagubio se u komorama i predokomorama sjećanja, prekrilo ga je sivilo.

I tako dalje. Jedna misao vuče drugu, niže je u nisku depresije i beznađa.

Odoh ja opet predaleko...